Neumorni putnik: ISIDOR IGIĆ

O Isidorovom radu saznao sam na preporuku našeg zajedničkog drugara s muzičke scene, Nikole Uroševića (Kinovia, The Cyclist Conspiracy) — tamo negdje 2008. godine, Isidor je bio objavio svoje debitantsko remek-djelo "Jedan koji putuje sobom" u izdanju kultnog Franjićevog labela Slušaj najglasnije!. Naravno, nije suvišno spomenuti kako je riječ o jednom iznimnom kantautoru, čije se pjesme ne nameću već strpljivo čekaju da ih slušatelj spontano otkrije. "Onaj koji putuje sobom" dobio je jednako impresivnog nasljednika — albumom "Pancir Srce", a kroz godine uslijedile su i Isidorove suradnje s Džonijem Promisom (albumi "Kuća strave V" i "Binarni Om") te sa Sašom Zorićem koji nastupa pod pseudonimom Kodagain ("Primite puno pozdrava").

Iz njegovog stvaralačkog kuta, Isidora bi se komotno moglo promatrati kao spontanog sljedbenika kantautorske tradicije na tragu Guya Chadwicka. Melankolijom prožeta, lahorasta muzička forma na oba njegova solistička albuma, iz pjesme u pjesmu, iznova oduševljava jednostavnošću i lakoćom misli.

Poput mnogih zanesenjaka, Isidor živi nekoliko svojih paralelnih života — pomirujući muziku, učiteljski rad i poeziju. U Majdanpeku gdje živi i predaje u školi, povremeno nastupa s prijateljima na lokalnoj muzičkoj sceni, a u izdanju Poetikuma nedavno mu je objavljena i zbirka poezije naslovljena "Vraćam se odmah". O svemu slijedi mali prigodan razgovor na daljinu, a muzička strana Isidorove priče dostupna je putem linka https://isidorigi.bandcamp.com/

SI: Živiš i radiš u Majdanpeku. Koliko je danas jaka kulturno-umjetnička scena u tvojem gradu?

I I: U Majdanpeku, kao i u ostalim gradovima u Srbiji, institucije koje bi trebalo da imaju veze sa kulturom vode  ili nečiji rođaci ili zaslužni partijski radnici, kojima je ta pozicija omogućena zahvaljujući poslu koji su u korist vladajuće strukture obavili, bilo da se radi o prikupljanju sigurnih glasova, vrbovanju ljudi u članstvo, ili nečeg drugog. Fotelje u kulturnim ustanovama su deo partijskog plena, ali onog oko kojeg se niko mnogo ne otima, jer ne donosi mnogo novca. Zato imamo kadrove koji nisu naročito ni zainteresovani da se stvari pokrenu, ne postoji neka zdrava inicijativa. Ja lično već godinama izbegavam da posećujem ta mesta ili da učestvujem u bilo čemu što organizuju, iz razumljivih razloga (nadam se). Međutim, znam da ne bih imao bilo kakvih problema da neki program osmislim i postavim u bilo kojoj od tih ustanova, zato što bi uprava tu videla i svoju korist. Kada sam im nudio gostovanja nekih umetnika sa strane, brzo bi pristajali. Na žalost, pandemija je sprečila Aleksandra Zografa da nas poseti. To je bio poslednji put kad sam sa jednim kulturnim centrom imao razgovor. Ja nastupam u jednom kafeu u gradu, koji vodi jedan moj dobar poznanik, a tamo sam i organizovao promociju zbirke pesama.

SI: Tvoj život obilježava nekoliko paralelnih svijetova — učiteljski, pjesnički i muzički. Kako ih usklađuješ i osjetiš li/primjećuješ li u tom pogledu radoznalost nekih novih klinaca?

I I: Kada sam birao svoju profesiju, bio sam prilično pragmatičan: želeo sam da radim kao profesor, jer sam smatrao da me to ne bi odvuklo od onoga što najviše želim, a to je da se bavim poezijom i muzikom. S obzirom da je muzički izraz koji negujem još tada, pre više od dvadeset godina bio nekomercijalan (a tek danas, da ne govorimo), smatrao sam da mi je potreban neki siguran izvor prihoda da bih mogao da preživim. Moji su đaci znali da sam u bendu, dolazili su na nastupe, voleli su da slušaju naše albume. Nije mi bilo teško da to pomirim, jer sam u svom predmetu, Latinskom jeziku, uspevao da nalazim reference i paralele sa popularnom kulturom, koje sam ponekad koristio da gradivo učinim zanimljivijim. Kasnije sam počeo da primećujem da ih, valjda zbog tehnološkog napretka, muzika sve manje zanima, ili ih zanima na drugačiji način od onog što sam ja imao da ponudim. Postao sam “samo” profesor Latinskog jezika, ali sam pre više od godinu dana prestao da radim u gimnaziji, zato što je u njoj ostalo samo jedno odeljenje, od škole koja je imala po dva ili tri odeljenja u svakom razredu, kada sam ja počeo da radim. Zatim, nekoliko godina zaredom nije upisivano nijedno, pa na kraju nisam imao ni kome da predajem svoj predmet. Sada radim kao englesko-srpski prevodilac u jednoj stranoj kompaniji, a ponekad online pomažem đacima koji žele časove latinskog ili engleskog jezika. Žao mi je što mi niko ne traži časove starogrčkog, s obzirom da bih, kao klasični filolog mogao da predajem i taj jezik. I znam da bih  uživao u tome. U mom svetu, klasični jezici, poezija i muzika se lepo slažu i dopunjuju. 

Radoznalost u vezi sa poezijom je počela da raste, izgleda. To je zahvaljujući nekim sjajnim zbirkama koje su se pojavile u poslednje vreme, npr “Deca” Milene Marković ili “Moja mama zna šta se dešava u gradovima” Radmile Petrović, koje se, imam utisak, čitaju kao bestseleri. Izdavaštvo je solidno, iako su tiraži često mali. Važno je da knjiga ima. Što se tiče muzike koju ja smatram vrednom pažnje, ne vidim neko naročito interesovanje. Sve u vezi sa muzikom je drugačije danas, i njen uticaj i značaj je sveden na stvaranje prijatnog ambijenta na proslavama ili u kupovini. Na koncertima dobre muzike su već odavno sede glave. 

Što se tiče zanimanja za klasične jezike, to bi trebalo da se podudara sa potrebom da se istražuje i čita, a ove generacije ne čitaju. Ne čitaju  ni petparačke vikend romane, a o ostalom ne vredi ni govoriti. Ranije sam mislio da je najbolji umetnički medij za moj izraz muzika, a sada mislim da je to poezija. Njena je publika ozbiljna i selektivna. Selektivna je i starija slušalačka publika, ali nju uglavnom ne zanima da ekperimentiše sa novim imenima. Polazim od sebe, nisam ni ja drugačiji.

 

SI: Nedavno je objavljena zbirka tvoje poezije — "Vraćam se odmah". Je li to prva takva zbirka tvojih pjesama?

I I: Ne, “Vraćam se odmah” je druga zbirka pesama. Prva, koju sam napisao i dopunjavao puno puta, zove se “Brisani prostor”  i zaokružena je početkom novog veka. Može se naći online (http://pseudozveket.weebly.com/uploads/3/2/4/7/3247310/isidor_igic-brisani_prostor.pdf), objavljena je samo u elektronskoj formi. To su pesme koje pokrivaju period moje srednje škole i studija, dok su pesme iz ove nove zbirke nastajale poslednjih deset godina. Nisam naročito vredan u pisanju pesama, pišem sporo i malo. To se nije promenilo ni sada, pa očekujem da ću ponovo biti spreman da objavim nešto tek u sledećoj dekadi. Samo da napomenem, moja zbirka se zvala “Brisani prostor” još 1994., tako da nema veze sa istoimenim albumom D. Rundeka, koji se pojavio relativno skoro. Možda je on od mene pozajmio naslov. :-) 

SI: U knjizi čitatelj se susreće s licima iz pop- i avangardnih (muzičkih) dubina — konkretno, imenom se spominje Rowland S. Howard, a redovito ističeš i Marka E. Smitha kao veliki uzor. 

I I: Ja sam veliki ljubitelj muzike oduvek, bilo je perioda u mom životu kad je jedino muzika imala nekog smisla, sve ostalo se raspadalo. Njoj mogu da zahvalim što sam uspeo da se sačuvam, od nje sam dobijao ohrabrenja. Rowland je jedinstven u svakom smislu. Nikada nisam nekoga čuo da iz gitare izvlači takav ton, ni pre ni posle njega. Pripada onoj grupi jedinstvenih kreativaca, koje lako prepoznaješ čim ih čuješ, što je uvek za mene bila velika i važna stvar. Takvih nema mnogo. Isto to može da se kaže i za Mark E Smitha, čiji band The Fall opsesivno volim još od “Garažnog Geta”, emisije koje je početkom devedesetih bila emitovana na 3. kanalu RTS-a. Nisam mogao da verujem šta čujem, da je takva muzika moguća. Svedena, repetativna, poetična i društveno angažovana. Bio sam i ostao jedini veliki fan te grupe u svom okruženju. Obradovalo me je kada sam saznao da su čuvenom John Peelu oni bili najomiljeniji bend. On je i skovao krilaticu koja ih je pratila kasnije: "always different, always the same”. Mislim da je prepoznatljivost, i to gotovo trenutna, zajednički kvalitet svih onih umetnika koje volim. Niko ne peva kao L. Cohen, ne svira kao Nick Drake, a možeš da se kladiš da je na trubi Chet Baker, čim zasvira.

SI: Postoji li razlika između poezije i muzički adaptiranog teksta pjesme? Možemo li pjesme iz zbirke "Vraćam se odmah" promatrati u muzičkom kontekstu?

I I: Razlika postoji, i najčešće je, bar što se mene tiče, metrička. Baviš se muzikom, i sam znaš koliko je ponekad muzika ograničavajući faktor , u smislu da stihovi moraju zanatski vešto da se ukroje da bi lepo “legli” na postojeću muzičku matricu. Ja sam, između ostalog, snimio i jedan govorni album sa autorskom muzikom, zajedno sa dugogodišnji saradnikom Džoni Promisom. On je komponovao originalnu, autorsku muziku na poeziju koju sam ja pročitao. U hodu, mi saznajemo da su ovakvi poduhvati gotovo nepostojeći u Srbiji. U Hrvatskoj ih ima u većem broju. U stvari, nismo uspeli da pronađemo nijedan primer potpuno autorskog govornog albuma,a da se ne radi o radio drami ili nekakvom hibridu, gde se i peva i recituje. Saznajemo i da album “ American Prayer”, govorni album koji mnogo volimo obojica, treba da napuni 40 godina. Odlučili smo da tog dana izađe i naš album “Binarni Om” (https://isidorigi.bandcamp.

com/album/-). Može se preuzeti besplatno. 

Što se tiče adaptacije pesama iz zbirke, srećno svakome ko to pokuša, ja se ne bih usudio. Imam prijatelja u Knjaževcu, koji je probrao pesme koje su se pojavile u obe zbirke i to smo objavili kao album koji je želeo da zajedno potpišemo, iako sam ja tu samo autor stihova. Radi se o Saši Zoriću Kodagain-u, čoveku čiji sam ja fan postao mnogo pre nego što je došao na ideju da upeva neke moje pesme. Osećaj je bio nezamenjiv. Nedavno je na FB, jedna moja pesma koju je otpevao i snimio sa prijateljem postigla oko 1000 pregleda za nekoliko dana. Album na kojem on peva moje stihove zove se “Primite puno pozdrava”, poslušajte. (https://isidorigi.bandcamp.com/album/primite-puno-pozdrava) 

Ja sada želim da odvojim ove dve stvari, jer to nisam nikada do sada uradio. Želeo bih da snimim album instrumentalne muzike, da je potpuno oslobodim reči i dozvolim slušaocu da nađe svoja značenja. Želeo bih i da objavim još neku zbirku pesama, koje mogu da potpuno samostalno žive na papiru.

 

Želeo bih da pomenem i neke video radove koji su se pojavili inspirisani mojom poezijom, i kojih ima na mom YouTube kanalu. To su netipični video radovi, jako zanimljivi, a u nekima nisam imao nikakvog učešća, niti sam ih naručivao. (https://www.youtube.com/channel/

UC8dWfYQCtzK7AaHcSpJzaLg) Veliko je zadovoljstvo kada vam neko javi da je osetio potrebu da nešto uradi sa vašom pesmom. 

SI: Dugi niz godina surađuješ s časopisom "Buktinja". Postoji li poveznica između časopisa i tvoje knjige? Koliko "Buktinja" doprinosi razvoju lokalne kulturne scene?

I I: Do saradnje sa “Buktinjom”, koji objavljuje Krajinski književni klub dolazi prirodno, pošto je udruženje pokrivalo rad umetnika koji deluju pre svega u negotinskoj i timočkoj krajini. Sada “Buktinja”, zahvaljujući prethodnom uredniku i multimedijalcu Miljanu Ristiću i sadašnjem uredniku i pesniku Saši Skaluševiću Skali, postaje izdanje za umetnost i kulturu u kojem se objavljuju tekstovi umetnika iz čitave Srbije i regiona. “Buktinja” je narasla, tokom godina, iz časopisa lokalnih negotinskih srednjoškolaca do velikog i prepoznatljivog časopisa, koji uprkos vremenu, prilično redovno izlazi, svakog meseca, a često i u obliku dvobroja. Ja sam zadovoljan tom saradnjom i zahvalan što se moja poezija našla u desetak brojeva. Možda je moj izdavač, “Poetikum” iz Kraljeva, znao za mene zahvaljujući “Buktinji”, ali nisam siguran. Ja sam im poslao rukopis koji im se dopao i brzo smo se dogovorili u vezi sa izdavanjem zbirke. Imao sam preporuke od strane ljudi koji su smatrali da su pesme dovoljno dobre da budu objavljene, i finansijsku pomoć. U vezi sa samim pesmama, imao sam veliku podršku Daniela Kovača, koji je bio prvi, posvećeni i ozbiljni recenzent rukopisne verzije knjige, na čemu sam mu jako zahvalan. Pre nego što se pojavila na papiru, izašla je u celini na blogu “Čovjek Časopis” koji je popularan regionalni online portal za književnost i poeziju. Odatle je bila preuzeta stotinjak puta, i to sam smatrao dovoljnim. Ali imati sopstvenu knjigu u rukama je ipak poseban osećaj. 

 

SI: Ideal Punka nastavlja se isticati kao ultimativni "rušitelj sistema". Mogu li danas poezija i muzika u takvom kontekstu nastaviti provocirati misli i poticati na bunt?

I I: Punk sam tako i razumeo, da je upravo tu da “slomi stare tablice”, što je uvek bio stav, životni kredo, a muzika je samo jedan od njegovih mogućih izraza.U poretku u kojem  ljudi očigledno žive unutar nekih svojih balona, što je omogućila tehnologija, stvarajući ambijent samodovoljnosti, mislim da Punk mora da evoluira i da uvek  bude u opoziciji, preispituje, začkilji, iskrivi usta i pita: a jel to stvarno mora tako? 

Danas u otuđenom crnilu u koje je svet upao, Punk mora da bude zajedništvo kao suprotnost otuđenju, emaptija umesto sebičnosti, Poezija umesto kompjuterski generisanih odgovora, Književnost umesto virtuelne realnosti. Volonterski rad, briga o bližnjem i o životnoj sredini. Protiv profita u svetu u kojem je je profit jedini smisao.

Za mene je Punk sve i svako ko promoviše ove vrednosti. Primećujem da nije mali broj ljudi koji su danas Punk, a da to i ne znaju, ili to ne zovu tim imenom.  

SI: Iz tvojeg iskustva, koliki je danas interes publike, konkretno — za poeziju? Koliki je interes publike za bilo kakvu konstruktivnu kritiku, misao, promjenu? 

I I: Ja nosim svoju zbirku na nastupe u u tom kafeu, i uvek prodam nekoliko knjiga, mladim ljudima. Interesovanje postoji, ali dosta zavisi i od nas, koliko umemo da se nametnemo i šta im nudimo. Mislim da nije vreme za elitističku, hermetičnu poeziju koja ne može da osvoji novu publiku, već samo da se nada da će se probiti do publike sa čitalačkim navikama i iskustvom. Ne mislim da je takva poezija loša, naprotiv. Samo se trudim da sagledam našu realnost što potpunije. Za mene predstavlja izazov da nekoga, ko je navikao da sadržaje menja brzinom svetlosti, nateram da stane i zamisli se nad nečim što napišem, da mu zaustavim taj prst koji leti preko ekrana. To je postalo gotovo nemoguće, ali zar bi trebalo da nas zanima nešto manje od toga? 

U vezi sa potrebom da se stvari promene, ja najtoplije pozdravljam proteste koji se u poslednjih, već više od mesec dana, održavaju u mnogim gradovima Srbije, i nose krilaticu “ protiv nasilja”. Ono što najviše raduje je činjenica da u njima učestvuju mladi ljudi u velikom broju i da su protesti, za sada, izbegli zamke koje im je postavio režim, pokušavajući da stvari relativizuje, razvodnji i usmeri na pogrešni stranu, ubacivanjem populističkih i nacionalističkih poruka i ideja među protestante. To je u prošlosti mnogo puta dobre ljude udaljilo od učešća u protestima, ali nadam se da ovog puta neće proći. Čak među ekstremnim levičarima postoji ta ideja da prihvate nacionaliste kao saveznike u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, a da posle pobede nastave da  se mrze. Ne znam da li je to pametno. Ja inače ne vidim šta bi populistički nacionalisti uopše tražili u protestu koji ističe prestanak nasilja kao glavnu ideju. 

SI: Do sada si objavio nekoliko samostalnih i suradničkih albuma — pripremaš li nešto novo u pogledu muzike?

I I: Moj prijatelj iz komšiluka, Marko Jović i ja nastupamo u kafeu “Scena” i planiramo da polako, na kašičicu počnemo da nudimo i autorski materijal, koji sam ja snimao na albumima. Za sada uživamo u izvođenju pesama koje obojica volimo, a umemo da ugađamo i publici. Kao što sam ranije rekao, ja na svakom nastupu ponudim i svoju knjigu i prodam nekoliko primeraka. Sviđa mi se ideja da neko sa nastupa u kafeu ode kući sa zbirkom pesama pod miškom. 

Komponujem instrumentalnu muziku, ali nemam uslova da je snimim kako bih voleo. Doći će i to, samo je sada nemoguće reći kad. Sigurno ću ostvariti tu ideju jednom, da na promociji knjige poezije izvodim instrumentalnu muziku, jer sam sve svoje kreativne planove, do sada, uspeo da realizujem. To je jedna od retkih stvari kojom  se otvoreno hvalim. 

više na linku: https://isidorigi.bandcamp.com/

Fotografija: Isidor Igić

Intervju: Iv/An / Ovozemaljske stvari, lipanj/srpanj, 2023.